INTERVJU VESNA ŠOUC: Ovo je vreme zavodljive površnosti

Autor: Dušica Anastasov

Pod njenom dirigentskom palicom umetnici su nastupali u mnogim svetskim salama i mogla je da svoj posao radi i u nekoj drugoj zemlji. Odlučila je da ostane ovde, da predaje studentima, radi predstave za koje se uvek traži karta više. Vesna Šouc, dirigent i profesor nosi prezime koje obavezuje , ali više od toga, ona je umetnica koja brani pravo ljudi da uživaju u dobroj muzici, inspirativnoj predstavi, osećaju da kultura ipak nije ostala iza kulisa.

Mirko Šouc, poznati džez muzičar, Vaš je otac i, sticajem okolnosti, nekada je bio dirigent u Pozorištu na Terazijama, a sada ste na tom mestu Vi šef dirigent. Kome je lakše, njemu nekada ili Vama sada i da li mislite da je ovaj prostor nekada bio kulturniji ili je više polagao na kulturu?
“Veoma sam ponosna na celokupno stvaralaštvo mog oca, kao kompozitora, dirigenta, aranžera i džez muzičara. Sedamdesetih i osamdesetih godina je dirigovao u Pozorištu na Terazijama, koje je i tada sa velikim uspehom izvodilo mjuzikle, operete i komedije. U početku njegovog angažovanja u pozorištu nije postojao prostor za orkestar, takozvana orkestarska rupa koja se nalazi ispod nivoa publike, a ispred bine, nego su se sklanjala tri reda stolica iz gledališta gde su bili pozicionirani orkestar i dirigent. Takođe, tadašnja tehnika je bila neuporedivo siromašnija, nije bilo ni minijaturnih mikrofona koje sada glumci koriste sve vreme. Dakle, orkestar je morao da pazi da ne nadjača glumce, a glumci su morali uvek pevati punim glasom. Zaista teška situacija. Tadašnja sala je, naime, bila i bioskop, a uveče su se davale predstave pozorišta. Sadašnji uslovi u pozorištu su zaista odlični, u svakom smislu, što omogućava izvođenje najsloženijih formi predstava, poput “Fantoma iz Opere”, ili bilo kog mjuzikla svetskog renomea.
Beograd je uvek imao bogatu kulturnu ponudu i izvanrednu publiku. Ali nedostaje nam mnogo toga: nova koncertna dvorana, nova zgrada Fakulteta muzičke umetnosti, zgrada Opere i baleta, oživljavanje manjih koncertnih prostora, radio-stanice koje će emitovati samo klasičnu muziku i džez, kao i briga prema instrumentima koje smo nasledili. Koliko samo klavira propada jer se ne vodi o njima računa. Nekada se život mnogobrojnih i sjajnih amaterskih horova odigravao u kulturno-umetničkim društvima. To je predivan način da provedete slobodno vreme, uz horsku pesmu i druženje. U novije vreme se za amaterizam izdvaja veoma malo. U zemljama severne Evrope sasvim je drugačija slika. Podržavaju se horovi i dirigenti, sitmuliše rad, organizuju festivali. Na taj način vezujete ljude za kvalitetan muzički sadržaj, negujete dobru publiku. Cela negativna priča završava se s medijima. Ljudi slušaju i gledaju ono što im se nudi, a znamo svi vrlo dobro šta je pretežno u ponudi: zavodljiv i bestidno, tragično loš sadržaj. Posledice su evidentne, ali je najstrašnije to što su deca izložena neukusu, koja sve to lako prihvataju kao uzor. Nedopustivo je da deca pevaju pesme o osveti, nasilju, preljubi. U tom smislu mi smo svi na sasvim pogrešnom kursu. Dakle, treba da menjamo loše navike tako što ćemo plasirati kvalitetan program, koristan za sve.

Ko čini danas publiku u Vašem pozorištu, ima li je više ili manje nego ranijih godina i kako Vi ocenjujete interesovanje današnjih gledalaca, odnosno slušalaca?
“Angažovana sam u Pozorištu na Terazijama kao šef dirigent, a redovno imam predstave u Narodnom pozorištu i teatru „Madlenianum”. Za predstave Pozorišta na Terazijama se uvek traži karta više. Sala je uvek prepuna. To govori o kvalitetu izvođenja predstava, dobroj postavci i održavanju repertoara. Međutim, sa velikim zadovoljstvom mogu da kažem da su predstave kojima dirigujem u svim teatrima uvek prepune, kao i da su predstave kojima dirigujem dugovečne (što znači da imaju preko 100 izvođenja, a jedna čak i 500!).”

Često ste gostovali na svetskim scenama, da li ste nekad planirali da ostanete da živite u nekom od tih gradova?
“Volim život u svojoj zemlji. Imala sam mogućnosti i poziva sa fakulteta i iz teatara, ali sam se opredelila da živim i stvaram u svom okruženju. Kao dirigent, vrlo rano sam postala samostalna i imala svoje ansamble sa kojima sam se takmičila, nastupala, putovala. Dirigent postoji samo ako ima ansambl. Najteže je bilo u periodu sankcija. Komunikacija sa umetnicima iz drugih zemalja je bila onemogućena, nigde nisi mogao da ideš, retko ko je dolazio ovde. Ipak, u tom surovom periodu mnogo smo radili, bili kreativni, a naš rad su podržavali mediji, organizacije. Veliki deo klasičnog repertoara baš sam tada formirala.”

Predajete na Fakultetu muzičke umetnosti, ko su Vaši studenti, kako oni vide odnos prema ozbiljnoj muzici i uopšte kulturi kada je reč o državi i publici? Da li oni planiraju da ostanu u Srbiji ili ipak priželjkuju da grade karijeru u nekoj drugoj zemlji?
“Predajem dirigovanje studentima kompozicije i studentima muzičke pedagogije. Samo akademski muzičari, kojima je muzika profesija, znaju koliko je potrebno teorijskog, praktičnog znanja, veštine, talenta i truda da bi se muzikom bavili. Odnos države prema kulturi je sasvim druga tema. Ona kreira kulturnu politiku, usmerava novac, određuje prioritete. Muzika je ogledalo jednog naroda, muzika ima neverovatan uticaj na sve nas. Ponavljam: nedopustivo je da kvalitetan zvuk bude potisnut u deseti plan. Na našem fakultetu se edukuju vrhunski umetnici i svi oni svojom stručnošću mogu da utiču na promenu kursa, koji može doneti samo dobro svima nama. Pitam se i zašto se svuda emituje preglasna muzika, po pravilu ista, po pravilu glasnija od normalnog razgovora. Zaboravili smo na lepotu i važnost tišine, zaboravili smo da postoji neka druga vrsta muzike osim one koju nam neprestano nameću. Muzikom treba da se bave muzički stručnjaci, oni koji odlično poznaju različite stilove, a ne ljubitelji muzike.”

Gde povlačite granicu između šunda i onog što smatrate kulturnim događajem?
“Razlika je toliko jasna da o granicama i ne razmišljam. Ali postoji drugi problem: često se brka popularnost i kvalitet. Ovo je vreme zavodljive površnosti.”

Da li Vas zabrine kada vidite da dvadesetogodišnjaci ne mogu da nabroje ni pet kompozitora klasične muzike? Da li mislite da je sve to do školskog sistema ili je zatajio još neko?
“U školama je utihnulo horsko pevanje u poređenju sa prošlim vremenima. Muzika koja se sluša i peva u vrtićima, u najmlađem uzrastu, mora biti veoma dobro osmišljena. Na dečjim usnama moraju biti samo pesme prilagođene njihovom uzrastu. Nedopustivo je da deci bude nametan neukus i agresija jer to utiče na njihovo razmišljanje, ponašanje. Dečjih pesama ima nebrojeno mnogo, čitavo jedno bogatstvo. Nikada neću zaboraviti moju nastavnicu Gocu u Osnovnoj školi „Lazar Savatić” u Zemunu. Išla je od učionice do učionice sa harmonikom, a pesma se orila na sve strane. Slušanje klasične muzike ne treba da bude svedeno samo na časove u školi, već treba da postane deo svakodnevice. Treba omogućiti stalni kontakt sa klasikom, kao i drugim muzičkim stilovima, na svim medijima. Treba organizovati koncerte za decu svih uzrasta, približiti im svu tu muzičku čaroliju i lepotu. Onda će svi znati ko je Mokranjac, Čajkovski, Mocart, Šopen, Pučini, a znaće i da uživaju u umetničkoj muzici, jer će im postati bliska. Dok ovo izgovaram, pitam se: Da li ćemo se i kada vratiti na taj put?”

Imate li utisak da se kultura zatvorila u jedan mali krug ljudi koji brinu o njoj i koji nastoje da se nekako izbore sa odsustvom interesovanja i poplavom nekih drugih sadržaja?
“Rekla bih da se kulturi ne dopušta izlazak iz takvog kruga. Činim sve što je u mojoj moći da kao umetnik i profesor delom i rečju utičem i stimulišem očuvanje i negovanje svega vrednog. Treba izboriti tu tešku bitku sa neukusom na svakom koraku.”

https://www.ekspres.net/scena/intervju-vesna-souc-ovo-je-vreme-zavodljive-povrsnosti